PROČITAJTE JOŠ: [Jedinom preživelom ustaškog pokolja Patrijarh Pavle je pred svima poljubio ruku]
Desanka Maksimović bila je potomkinja srpskog kneza, naslednica srpske poezije i — prema rečima Patrijarha Pavla — jedna od najdragocenijih žena koje je srpska kultura imala. Kada ju je 1992. godine Patrijarh Pavle odlikovao Ordenom Svetog Save, to nije bio samo ceremonijalni čin. To je bio susret dve duše koje su ceo život služile istom cilju — da srpski narod ne zaboravi ko je i odakle je.
Orden Svetog Save — najveće crkveno odlikovanje
Godine 1992, u poznoj starosti, Desanka Maksimović primila je Orden Svetog Save iz ruku Patrijarha Pavla.
Tom prilikom Patrijarh je govorio o njenom neprocenjivom delu — o tome šta je Desanka dala srpskom jeziku, srpskoj kulturi, srpskom narodu. Rekao je da su njene pesme generacijama učile Srbe da se nadaju, da vole, da pamte ko su.
Za pesnikinju koja je ceo život posvetila reči — to je bilo jedno od najdubljih prizanja koje je mogla da dobije.
Pesnikinja koja je spasila drugaricu iz Gestapoa uz pomoć Patrijaršije
Malo ko zna da je Desanka Maksimović, za vreme Drugog svetskog rata, spasila svoju dragu drugaricu i pesnikinju Miru Alečković iz nemačkog logora Gestapoa.
I to — uz pomoć Patrijaršije.
Desanka je bila učiteljica Mire u Prvoj ženskoj gimnaziji. Mira je bila nadarena učenica, a razlika u godinama nije smetala ovim pesničkim dušama da postanu prave prijateljice.
Kada je Mira dospela u logor — Desanka nije čekala. Obratila se Patrijaršiji i uz njenu pomoć izvukla prijateljicu iz kandži Gestapoa.
Godinama posle, Mira Alečković je insistirala da se izgradi spomenik Desanki na Tašmajdanu.
Prva ljubav u 35. godini — i čekanje koje je trajalo godinama
Ono što malo ko zna o Desanki Maksimović — bila je zrela devojka kada je prvi put okusila ljubav.
„Pozvali su me Rusi jednog dana da u njihovom klubu održim predavanje i pročitam nekoliko svojih pesama. Tu sam upoznala Sergeja. Da li je to bila ljubav na prvi pogled? Verovatno! Ali, sigurno, moja prva ljubav i prvi muškarac s kojim sam se poljubila. Bila sam već zrela devojka“ — govorila je pesnikinja.
Sergej Slastikov bio je ruski emigrant — mladi kadet koga su tokom Prvog svetskog rata zarobili Turci. Kada je napokon stigao u Beograd i upoznao Desanku — odmah je znao da je to ta.
Ali Desanka nije mogla odmah da se uda.
Bila je najstarija od osmoro dece. I pre nego što bi sebe usrećila — morala je da „izvede na put“ sedmoro mlađe braće i sestara.
Sergej je čekao. Strpljivo, bez prigovora, jer je razumeo. I 1933. godine — konačno su se venčali.
„Udala sam se za čoveka kojeg je moje srce tražilo“
Mnogi su je čudno gledali što se udala za siromašnog ruskog emigranta. Govorili su joj da je mogla bolje.
Desanka im je odgovarala kratko i jasno:
„Ja sam se udala za čoveka kojeg je moje srce tražilo, bez obzira na to što je bio siromašan. U njemu sam našla ono što sam želela.“
Sergej je zbog nje odbio ponudu da glumi u pozorištu u Skoplju — nije hteo da bude daleko od Beograda gde je Desanka radila. Zaposlio se kao prevodilac, pisao dečije pesme pod pseudonimom „Kalužanin“ — u slavu rodne Kaluge.
Preminuo je dve decenije pre Desanke. Ona više nikada nije pogledala drugog muškarca.
Zašto je Patrijarh Pavle voleo njenu poeziju
Patrijarh Pavle i Desanka Maksimović delili su nešto suštinsko — oba su verovala da reč ima moć da sačuva narod.
Desanka je to radila kroz stihove koji su učili decu da vole prirodu, domovinu i jedni druge. Patrijarh je to radio kroz propovedi koje su govorile o dostojanstvu, ljubavi i veri.
Kada je 1992. stajao pred starijom pesnikinjom i uručivao joj Orden Svetog Save — bio je to susret dva čuvara srpske duše.
Ona je čuvala reč. On je čuvao veru. I oboje su znali da bez jednog — nema ni drugog.
