Postoje trenuci koji ne trebaju objašnjenje. Koji ne trebaju komentar. Koji govore sami za sebe, dok svi koji su ih videli zaćute.
Jedan takav trenutak desio se 1995. godine u Glini, kada je Patrijarh Pavle pred svima prisutnima prišao jednom starijem čoveku — i poljubio mu ruku.
Taj čovek zvao se Ljuban Jednak. I njegova priča jedna je od najtežih u celoj srpskoj istoriji 20. veka.
PROČITAJTE JOŠ: Koji greh je Patrijarh Pavle smatrao najgorim — i zašto ga naziva „najvećim srpskim grehom“
Crkva, žica i jama — jula 1941.
Ljuban Jednak imao je 26 godina kada su ga ustaše uhapsile u Glini, vezale mu ruke žicom i odvele u Crkvu Presvete Bogorodice.
U toj crkvi, 29. i 30. jula i 4. i 5. avgusta 1941. godine, ustaše su ubile više od 1.700 Srba. Vezivali su ih, maltretirali, palili im brkove i kosu. Prerezivali su im grkljan i terali ih poluzaklane da pevaju. Mrtve su bacali ukraj crkve.
Ljubanova ćerka Dušanka Zorić ispričala je šta je otac preživeo te noći:
„Imao je 26 godina kada su ga ustaše uhapsile, vezale mu ruke žicom i odvele ga u Crkvu Presvete Bogorodice. Tamo su već bile stotine Srba, koje su tako vezane maltretirali, palili im brkove i kosu, prerezivali grkljan i terali ih tako poluzaklane da pevaju. Mrtve su bacali ukraj crkve.“
Kako je preživeo — između mrtvih, u jami
Oko ponoći, kada su ustaše počele da prevoze mrtve kamionima do obližnje jame — Ljuban je iskoristio taj trenutak.
Prebacio se sa strane živih među mrtve. Bio je toliko izmučen da nisu primetili da diše. Bacili su ga sa sledećom grupom na kamion. I onda u jamu.
U jami su ustaše nastavile da probadaju bajonetima i pucaju. Ljubana su ranili u ključnu kost i nogu. Jedan od njih stajao mu je nogom na grudima dok je probadao druge.
Smrt ga je zaobišla.
Kada su ustaše otišle po novi transport mrtvih, jama je ostala nezatrpana. Ljuban se izvukao. Pronašao je još jednog živog. Pitao ga je šta pita čovek koji ne razume kako je još uvek živ: „Jesi li i ti živ?“
Zajedno su stigli do kukuruza. Rastali su se. Ljubanov drug su ustaše ubrzo pronašle i ubile. Ljubana je sledećeg jutra pronašao ujak — i sakrio ga šest meseci.
Pola veka — u dva ulice od mesta gde su ga klali
Ono što je Ljuban Jednak učinio posle rata teško je razumeti, ali lako je poštovati.
Vratio se u Glinu. Živeo je dve ulice od crkve u kojoj su ga klali. Decenijama. Sa noćnim morama koje su ga pratile svake noći — ali bez mržnje prema onima koji su to uradili.
„Nikoga nije mrzeo“ — rekli su svi koji su ga poznavali.
Kada je sin Stevo rekao ocu da će se oženiti Hrvaticama, Ljuban je odgovorio:
„Ženi se samo ako joj nikada nećeš prebaciti što je Hrvatica, a ja sigurno neću, jer ona je dobra žena.“
Čovek koji je preživeo ustaški pokolj — blagoslavio je sin da se ženi Hrvaticom. Jer nije mrzeo narod. Mrzeo je zlo.
1995. — Orden i poljubac u ruku
Dana 1995. godine, četiri dana pre nego što će akcija „Oluja“ proterati srpski narod iz Krajine, Patrijarh Pavle stigao je u Glinu.
Tom prilikom uručio je Ljubanu Jednaku Orden Svetog Save prvog reda.
I tada se desilo nešto što niko od prisutnih nije zaboravio.
Patrijarh Pavle — pred svima — prišao je Ljubanu i poljubio mu ruku.
Srđan Jednak, Ljubanov unuk, ispričao je tu scenu:
„Tada je Patrijarh Pavle pred svima prisusnima mog dedu Ljubana poljubio u ruku. Mi taj Orden i danas s ponosom čuvamo u našoj kući. Ima posebno mesto.“
Patrijarh koji je bio na čelu Srpske pravoslavne crkve — poljubio je ruku čoveku koji nije bio ni sveštenik, ni vojskovođa, ni državnik. Koji je bio samo čovek koji je preživeo nezamislivo — i ostao čovek.
„Oluja“ i smrt od tuge
Ljuban Jednak napustio je Glinu 4. avgusta 1995. u izbegličkoj koloni. Verovao je da će se za dva dana vratiti.
Nije se vratio.
Preminuo je u Beogradu, nepune dve godine kasnije — 5. maja 1997. Njegova ćerka kaže da su vernici da ga je Bog u tom trenutku pogledao. Otišao je mirno, bez patnje.
„Znamo da je umro od tuge“ — rekli su njegovi.
Srbija ga nije ispratila kako je zaslužio. SUBNOR je tražio da bude sahranjen u Aleji zaslužnih građana — tadašnje vlasti to su odbile. Nakon pet dana odlučivanja, sahranjen je na Bežanijskom groblju.
Jedna ulica u Beogradu nosi njegovo ime. Ista inicijativa pokrenuta je i za Novi Sad.
Zašto Patrijarh Pavle nije mogao drukčije
Onaj ko poznaje Patrijarha Pavla — razume taj gest.
Patrijarh koji je odbijao da mu ukućani drže mantiju, koji je hodao pešice i vozio gradski prevoz, koji se nije davao fotografisati u skupim enterijrima — taj isti čovek nije mogao da stoji pred Ljubanom Jednakom a da ne iskaže ono što je osećao.
Pred čovekom koji je preživeo pakao, koji se vratio u grad gde su ga klali, koji je živeo bez mržnje i koji je na kraju umro od tuge za zavičajem — Patrijarh Pavle je pronašao jedinu pravu reč.
Nije je izgovorio. Napravio je gest.
I taj gest bio je dovoljan.
