Preminuo je 15. novembra 2009. godine, u snu, na Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu, u 96. godini. Ali za mnoge vernike — Patrijarh Pavle nije otišao.
Svake godine, a posebno na godišnjicu smrti, hiljade vernika dolazi u manastir Rakovica u Beogradu, gde je sahranjen. Dolaze iz Srbije, ali i iz Rusije, Grčke, Bugarske, Rumunije. Dolaze bolesni, iznemogli, uplakani. I mnogi od njih odlaze — drugačiji.
Ovo su njihove priče.
Dete iz Kosjerića koje je lekare ostavilo bez reči
Jedna od najupečatljivijih priča o čudima na grobu Patrijarha Pavla dolazi iz Kosjerića. Bračnom paru iz tog šumadijskog mesta dijagnostikovan je sin sa jednim od najopasnijih oblika raka kostiju — osteosarkomom visokog radijusa, koji lekari opisuju kao „veoma nezgodan za lečenje.“
Porodica je krenula duhovnim putem. Dolazili su u manastir Rakovica, molili se, donosili sinovo odelo i stavljali na mošti dok je sveštenik čitao molitvu. Posetili su i Ostrog i manastir Ćirilovac.
Posle nekog vremena, otišli su u Bolonju na kontrolu.
Lekar nakon pregleda rekao im je: „Vaše dete više nema karcinom.“
„Niko nije mogao da veruje. Što je čoveku nemoguće, Bogu je svemoguće. Svima bih posavetovao — ko se iskreno obrati svetiteljima i Bogu, svima će pomoći“ — ispričao je otac deteta.
Ovu priču potvrdio je i duhovnik manastira Rakovica, protojerej-stavrofor Ignjat Tovarović: „Ta porodica je dolazila ovde da zahvaljuje. Lekari su im rekli da je dete beznadežan slučaj, a on je dolazio ovde i molio se. Kada su lekari videli da je isceljen, bili su zapanjeni.“
Invalid koji je prohodao pred grobom
Učenik Bogoslovije Nikola Jeremić, koji jednom mesečno dolazi u manastir Rakovica, ispričao je svedočanstvo koje je ostalo upamćeno:
„Čuo sam da se ovde desilo veliko čudo. Prema svedočenju igumanija i nekih vernika — jedan čovek koji je bio invalid ustao je pred grobom Patrijarha Pavla i prohodao.“
Dečak koji je progovorio
Jovanka Mileusnić, koja živi nedaleko od manastira Rakovica, svake nedelje sedam godina dolazi na grob Patrijarha Pavla. Ali jedna poseta ostala joj je u sećanju više od svih ostalih.
Toga dana bila je s porodicom u kojoj je bio i dečak koji nije govorio. Majka ga je dovela, molila se, stajala pored groba.
„Posle nekog vremena rekla mu je: ‘Sine, ajde polako da krenemo.’ U tom trenutku on izgovara svoje prve reči: ‘Mama, sačekaj još malo.'“
Jovanka priča ovu priču svaki put kada dođe u manastir — i svaki put joj se glas lomi.
Čudna svetlost oko groba
Više vernika nezavisno jedan od drugog svedočilo je o pojavi neobične svetlosti oko groba Patrijarha Pavla.
Student teologije Nikola Resanović opisao je šta je video:
„Sećam se, bio je oblačan dan i kada sam došao do groba blaženopočivšeg Patrijarha Pavla video sam bledu crvenu svetlost kako titra oko krsta. Prvo sam mislio da je neko uključio neki svetleći laser, ali ničega i nikoga nije bilo u blizini. Crvenkasta svetlost je nestala, a posle toga sam više puta odlazio do patrijarhovog groba, ali se ta svetlost nije pojavljivala ponovo.“
Jovanka Mileusnić svedočila je istu pojavu: „Videla sam da grob svetli crvenom svetlošću. Njoj je bilo čudno što se svetlo vidi u toku dana, a sa njom je bila i zaova koja je to isto primetila. To svetlo oko groba je potrajalo nekoliko sekundi, a onda nestalo samo od sebe.“
Čudo iz njegovog života — ozdravljenje od teške bolesti
Priče o čudima ne počinju tek od smrti Patrijarha Pavla. Jedno od najpoznatijih čuda vezano je za njegov sopstveni život.
Kao mladi iskušenik Gojko Stojčević, pre zamonašenja, teško se razboleo. Lekari su mu predviđali samo nekoliko meseci života. Izgledalo je da će umreti mlad, pre nego što je uopšte uspeo da počne.
Ali ozdravio je — i živeo do 96. godine.
Oni koji su ga poznavali govorili su da je to iskustvo bliskosti sa smrću oblikovalo celog čoveka. Da je baš zbog toga živeo kao da je svaki dan poslednji. I da je baš zbog toga svima koji su mu dolazili sa bolestima i patnjama — razumeo.
Čudo za vreme proslave — oblaci koji su se razdvojili
Hadži Marko Vujičić, fotograf koji je godinama pratio Patrijarha Pavla i napravio više od 500 njegovih portreta, svedočio je o čudu koje je video sopstvenim očima:
„Išli smo na obeležavanje 90 godina Cerske bitke u Tekerišu, 22. avgusta 2004. Bio je lep dan. Patrijarh je blistao, održao je parastos našim poginulim borcima. Na izlasku iz grada videli smo crne oblake, počeo je već neki grad da pada — ali je Patrijarh samo zakrstio obema rukama put ispred nas i put je bio čist, kao kada je Mojsije izveo narod iz Egipta.“
Zašto vernici dolaze — i šta osećaju
Slavica Stojanović, 61 godina, redovno dolazi na grob: „Uvek se naježim kad stojim pored groba, a u isto vreme osetim tugu. Mogu da zaplačem, ali i da se raznežim, osetim neko blaženstvo. Ovde ljudi dolaze jer ne samo što poštuju patrijarha već i veruju da je on bio naš svetac koji je hodao zemljom.“
Snežana Rodić, 42 godine: „Verujem da su čuda moguća i čula sam da se dešavaju na ovom mestu.“
Biljana Stošić dovela je 2019. sina sa smetnjama u razvoju: „Osećam se lepo i smireno kada dođem na grob patrijarha Pavla. Moj sin, koji je blago ometen, posle odlaska sa ovog mesta bude mirniji, drugačiji, srećniji. Trudim se da ga što češće dovodim ovde.“
Da li će Patrijarh Pavle postati svetac?
Narod ga je svecem smatrao još za života. Hramovi u Beogradu i na Kosovu i Metohiji već dobijaju freske sa njegovim likom. Ali zvanični postupak kanonizacije u Srpskoj pravoslavnoj crkvi još nije pokrenut.
Da bi Patrijarh Pavle bio proglašen za sveca, potrebno je — između ostalog — da se pronađe njegovo netruležno telo, ili da se javi nekome od crkvenih poglavara.
Do tada, narod čeka. I dolazi u Rakovicu. I veruje.
A vera, kako je sam Patrijarh Pavle govorio celog života, može pomeriti i brda.
