Srpska pravoslavna crkva i vernici danas, 6. oktobra, slave Začeće Svetog Jovana Krstitelja. Jedan portal je dan opisao naslovom da „svaki Srbin mora da uradi jedno“. Kada se tekst pročita do kraja, takve obaveze u njemu nema. Zato smo pogledali šta o prazniku zaista stoji u Jevanđelju i u predanju.
Par koji je čekao godinama
Priča je zapisana u prvoj glavi Jevanđelja po Luki. Zaharije je bio sveštenik iz reda Avijinog, a njegova žena Jelisaveta takođe iz svešteničkog roda. Oboje su, kaže tekst, bili pravedni.
Deca nisu imali: Jelisaveta je bila nerotkinja, a oboje u poodmaklim godinama.
Kada je njegov red bio na službi, žreb je Zahariju doneo da prinese tamjan u hramu. Tada mu se, prema Jevanđelju, javio anđeo.
Anđeo i nemi svedok
Anđeo mu je javio da će Jelisaveta roditi sina, koga će nazvati Jovan i koji će biti preteča Gospodnji. Zaharije je posumnjao zbog godina i zatražio znak.
Anđeo se predstavio kao Gavrilo. Zaharije je, kaže Luka, ostao nem do dana kada se to ispuni. Kada je izašao pred narod, nije mogao da izgovori blagoslov.
Vratio se kući, a Jelisaveta je zatrudnela.
Kako je nastao račun od devet meseci
Jevanđelje ne daje datum začeća. Datum u kalendaru izveden je računom, koji u jednom tekstu iznosi pravoslavni autor Džon Sanidopulos i pripisuje ga svetom Nikodimu Svetogorcu.
Prema tom računu, anđeo se Zahariju javio na Dan pomirenja, a on je zatim ostao u Jerusalimu za praznik Sukota. Kući se vratio 22. septembra, a Jovan je začet 23. septembra. Šest meseci kasnije sledi Blagovesti, a devet meseci posle toga Božić.
Ovo je tradicionalno računanje, a ne tvrdnja Jevanđelja. Luka, na primer, Zahariju opisuje kao sveštenika iz Avijinog reda, a Sanidopulos ga naziva prvosveštenikom.
Zašto baš 6. oktobra
Praznik se u kalendaru označava kao 23. septembar. Crkve koje poštuju stari, julijanski kalendar, među njima i Srpska pravoslavna crkva, taj dan slave 6. oktobra po građanskom kalendaru.
Razlika je dakle u kalendaru, a ne u prazniku: 23. septembar po julijanskom kalendaru pada na 6. oktobar po građanskom.
Praznik koji je nekada bio zajednički
Američki katolički portal Aleteia navodi da je ovaj praznik nekada bio zajednički za Istok i Zapad. Citira vizantijsku katoličku arhieparhiju u Pitsburgu: Rim je ovo slavlje ukinuo do kraja 15. veka.
Rimski martirologijum iz 2004. i danas ima zapis za 23. septembar, ali o Zahariju i Jelisaveti, a ne o samom začeću.
Šta se zapravo navodi kao običaj
Tekst koji kruži navodi samo dve stvari. Prvo, da je dan posvećen porodicama sa decom i parovima koji žele decu, a ne mogu da ih imaju. Drugo, da se „u narodu veruje“ da će im se želja ispuniti ako mole za potomstvo. Zabrane se ne navode.
Ova verovanja nisu potkrepljena crkvenim izvorom, a njihov izvor je neodređeno „u narodu“.
Reč o osetljivoj temi
Za mnoge parove neplodnost je težak teret. Vera može da bude utehu, ali obećanje da će molitva sigurno doneti dete nije ni crkveno učenje ni lekarska tvrdnja. Pitanje lečenja neplodnosti najbolje je razjasniti sa lekarom, a vera i medicina se ne isključuju.
Poenta koja ostaje
Priča o Zahariju i Jelisaveti govori o strpljenju i nadi. Praznik ne traži posebne obaveze, već podseća da za nadu nikada nije kasno.
Napomena: tekst je informativan i poštuje različita verovanja. Za pitanja o lečenju obratite se lekaru.
Praznik prenosimo prema pisanju Espresa (6. oktobra 2026), a kontekst proverili prema Sanidopulosu, Aleteia i Wikipediji o Zahariju (sažetak Luke 1).
