Danas, 10. jula 2026. godine, u Beogradu je u 94. godini preminuo Đorđe Kadijević — jedan od najznačajnijih filmskih i televizijskih autora sa ovih prostora. Vest o njegovoj smrti saopštila je Jugoslovenska kinoteka, koja je najavila da će u septembru prirediti retrospektivu njegovih filmova.
Srpska kinematografija izgubila je jednog od svojih najvažnijih autora.
Čovek koji je stvorio domaći horor
Kada se kaže domaći horor film — odmah se pomisli na Kadijevića. I to nije slučajnost.
„Leptirica“ iz 1973. godine smatra se prvim srpskim horor filmom. Priča o vampiru koji se pretvara u leptiricu — nastala po motivima priče Milana Đ. Milićevića — postala je kult odmah po emitovanju na televiziji. Legenda kaže da je jedna glasina posebno doprinela njenoj mističnosti — da je čovek umro od srčanog udara tokom gledanja filma. Istina ili ne, ta glasina je živela godinama i pravila od filma nešto više od televizijskog ostvarenja.
„Sveto mesto“ iz 1990. godine nastavilo je Kadijevićevo istraživanje mračnog, gotičkog, neobjašnjivog. I ovaj film je ostao zapamćen kao jedno od najupečatljivijih ostvarenja domaće kinematografije.
„Vuk Karadžić“ — Gran-pri Evrope iz Rima
Ali Kadijević nije bio samo reditelj horora. Njegova televizijska serija „Vuk Karadžić“ jedna je od najznačajnijih produkcija u istoriji domaće televizije.
Za tu seriju, Kadijević je osvojio prestižni Gran-pri Evrope na televizijskom festivalu u Rimu — jedno od najvećih međunarodnih prizanja koje je ikada dobio domaći televizijski projekat.
Sama serija bila je i posebno zahtevna po pitanju odabira glumaca. Reditelj je imao jasne uslove — i kada se Marko Nikolić pojavio kao Karađorđe, narod je počeo da mu prilazi i ljubi ruku. Snaga uloge bila je tolika da je granica između lika i glumca gotovo nestala.
Crni talas — reditelj koji nije pristajao na kompromise
Deo Kadijevićevog opusa svrstava se u jugoslovenski crni talas — filmski pokret koji je u šezdesetim i sedamdesetim godinama odbio da pravi filmove po narudžbini i umesto toga govorio o teškim, neugodnim temama koje zvanična kultura nije voljela.
Kadijević nije bio samo reditelj. Bio je istoričar umetnosti, likovni kritičar, scenarista. Čovek koji je film doživljavao kao umetnost, a ne kao zanat.
I upravo taj stav — da film mora da kaže nešto istinito, čak i kada je to neugodno — ostao je vidljiv u svakom njegovom ostvarenju.
Do poslednjeg dana — snimao film o NATO bombardovanju
Ono što je Kadijevića činilo posebnim bila je i njegova nepokornost godinama. Nije prestajao da radi.
U jednom od poslednjih intervjua, otkrio je da snima film o NATO bombardovanju Srbije 1999. godine.
„Rat 1999. je zajednička nesreća srpskog i albanskog naroda, što mnogi ne shvataju“ — rekao je tada.
Čovek koji je imao devedeset i nešto godina — i još uvek govorio o filmovima koje želi da snimi. O temama koje još nisu ispričane.
Zlatni pečat Jugoslovenske kinoteke
Jugoslovenska kinoteka, koja je saopštila vest o njegovoj smrti, dodelila mu je Zlatni pečat — najviše priznanje ove ustanove, koje se dodeljuje za izuzetan doprinos filmskoj umetnosti.
U septembru će biti priređena retrospektiva njegovih filmova.
Đorđe Kadijević rođen je 6. januara 1933. godine u Šibeniku. Preminuo je danas, 10. jula 2026, u Beogradu, u 94. godini.
Iza sebe je ostavio filmove koji su promenili domaću kinematografiju. I legendu o leptirici koja i danas leti.
