Njegov glas zna gotovo svako.
Njegovo ime — mnogo manje ljudi.
Priča Tomislava Marinkovića Tome je jedna od onih koje pokazuju koliko brzo se sudbina može okrenuti — i koliko bola ume da stane u par rečenica.
Život kakav mnogi priželjkuju
Bilo je vreme kada je Tomislav imao sve što estrada nosi sa sobom.
„Imao sam uvek dobar auto, stan u Beogradu, kuću u Budvi, para više nego što je trebalo“, priseća se danas.
Odbijanje da se povinuje nepisanim pravilima estrade, kaže, koštalo ga je te stabilnosti.
Danas — potpuno drugačija svakodnevica
Reflektori su davno ugašeni.
Da bi obezbedio osnovne uslove za život, Tomislav je prihvatio fizički posao.
„Danas radim kao pomoćnik molera, drugovi su mi pomogli da nađem posao da bih imao za elementarnu egzistenciju“, priznaje bez uvijanja.
Autor pesme koju zna cela Srbija
Malo ko zna da iza jedne od najpoznatijih domaćih numera stoji baš on.
Reč je o pesmi „Pukni zoro, neću kući skoro“ — kasnije ogroman hit u izvođenju Milana Topalovića Topalka.
Sam Tomislav od te popularnosti nije imao veliku materijalnu korist.
„Moja pesma je bila popularna, a niko nije znao ko je peva. Drugi su imali više vajde od toga.“
Ipak, kako kaže, ne žali.
„U ono vreme kad sam mogao da uzmem neku lovu, ja nisam radio, ali nije mi žao. Imao sam satisfakciju da je čujem na radiju.“
Tragedija koja je sve promenila
Najveći udarac u njegovom životu nije bio finansijski.
Tomislav je izgubio sina Marka — studenta, talentovanog muzičara i, kako kaže, svoju najveću podršku.
Marko je preminuo na ekskurziji u Španiji, samo dan pred snimanje emisije na kojoj je trebalo da bude uz oca.
„U četvrtak je trebalo da bude snimanje emisije, moj sin Marko je trebalo da mi bude podrška. Međutim, na ekskurziji u Španiji Gospodu se upokojio.“
Posle toga se, na duže vreme, povukao iz muzike.
Povratak na scenu — iz poštovanja, ne iz želje za slavom
Kada se vratio pevanju, razlog nije bila slava, niti novac.
Tomislav je nastupio noseći sinovljev lik na majici — svestan, kako kaže, da je Marko bio i bolji muzičar od njega.
„Verujem da on želi da nastavim da se bavim pevanjem, inače mi ne bi palo na pamet da ovo radim.“
Vera kao oslonac
Danas utehu pronalazi pevajući u crkvenom horu, i u veri koja mu pomaže da se navikava na život bez deteta.
Ne gubi nadu.
„Nadam se da ćemo se ponovo sresti i pevati zajedno, verujem u to“, kaže na kraju — rečenica koja nosi više težine od svega što je ispričano pre nje.
