Malo je glumaca koji su iza sebe ostavili toliko upečatljivih uloga i legendi kao što je to učinio Pavle Vuisić. Bio je čovek koji nije voleo pravila, nije mario za mišljenje drugih i uvek je ostajao dosledan sebi. Upravo zbog takvog karaktera mnoge priče iz njegovog života i danas izazivaju osmeh.
Jedna od najpoznatijih anegdota vezana je za snimanje kultnog filma „Otac na službenom putu“, ostvarenja koje je režirao Emir Kusturica. Priču je svojevremeno ispričao glumac Enis Bešlagić, otkrivši kako je Pavle Vuisić na snimanje stigao posle cele noći provedene u kafani.
Prema njegovim rečima, legendarni glumac nije želeo da otkaže snimanje uprkos tome što gotovo nije spavao. Na putu ka filmskoj ekipi rešio je da svrati u jednu berbernicu kako bi se obrijao i makar malo osvežio pre izlaska pred kamere.
Seo je u stolicu, spustio glavu i kratko rekao:
– Brijanje.
Berber je odmah prepoznao slavnog glumca, ali je ubrzo shvatio da Vuisić jedva drži oči otvorene od umora. Pokušao je ljubazno da ga zamoli da podigne glavu kako bi mogao da završi posao.
– Čika Pajo, možete li malo da podignete glavu?
Umesto očekivanog odgovora, Vuisić je, ne pomerajući se, promrmljao samo jednu reč:
– Šišanje.
Ta spontana replika izazvala je salve smeha, a anegdota je vrlo brzo postala jedna od najpoznatijih priča koje se vezuju za velikana domaće kinematografije.
Iako je važio za čoveka koji je voleo kafanu, društvo i reku, Pavle Vuisić nikada nije dozvoljavao da to utiče na kvalitet njegovih uloga. Kolege su često isticale da je pred kamerom bio potpuno druga osoba i da je posedovao neverovatnu sposobnost da i naizgled obične likove učini nezaboravnim.
Zanimljivo je da Vuisić nikada nije završio Fakultet dramskih umetnosti. Glumom je počeo da se bavi gotovo slučajno, a tokom karijere ostvario je više od stotinu filmskih i televizijskih uloga. Publika ga i danas pamti po ostvarenjima poput „Ko to tamo peva“, „Maratonci trče počasni krug“, „Otac na službenom putu“, „Povratak otpisanih“ i mnogim drugim filmovima koji su obeležili jugoslovensku kinematografiju.
Njegov karakter bio je gotovo jednako legendaran kao i gluma. Nije voleo autoritete, izbegavao je javna pojavljivanja i retko davao intervjue. O sebi je govorio malo, smatrajući da publika treba da ga pamti po ulogama, a ne po privatnom životu.
Mnoge njegove izjave i postupci ostali su deo filmskih legendi. Bio je čovek koji je govorio ono što misli, bez obzira na posledice, zbog čega su ga jedni smatrali tvrdoglavim, a drugi potpuno autentičnim.
I decenijama nakon njegove smrti, Pavle Vuisić ostaje jedan od najvećih glumaca sa ovih prostora. Njegovi filmovi i danas imaju milionsku publiku, a priče sa snimanja, poput one kada je na set stigao pravo iz kafane i nasmejao sve prisutne u berbernici, samo dodatno potvrđuju zbog čega je postao prava legenda domaće kinematografije.
