Žarko Laušević ostao je upamćen kao jedan od najvećih glumaca domaće kinematografije. Ali ceo život nosio je na duši teret jedne noći — noći koja je sve promenila za 30 sekundi.
Noć između 30. i 31. jula 1993.
Bilo je kasno uveče kada je Laušević sa bratom svratio u jedan kafić u Crnoj Gori.
„Svratili smo u kafić, gde sam, kada smo naručili jelo, pitao konobaricu: ‘Kakva je ovo galama?’ jer se čula neka buka“ — ispričao je glumac.
Mladić na zidiću kafića upitao je šta je bilo. Laušević je odgovorio da je sve u redu. Dijalog se ponovio drugi, pa treći put.
„Nisam učinio ništa što bi moglo da isprovocira svađu.“
A onda — za pola minute — sve se promenilo.
„Svilo mi se, pucao sam — ne znam koliko puta“
„Prišao je još jedan momak, a ja sam udaren. Guran sam, vučen, udaran… Za trenutak sam izgubio svest. Sve se, procenjujem, zbilo za najviše pola minuta.“
U toj gužvi, osetio je da mu neko otima torbu — a u torbi je bio pištolj.
„Uspeo sam da izvučem oružje, repetiram, ali napad nije prestao. Pucao sam, ne znam koliko puta.“
A onda je video brata.
„Moj brat leži na dva metra od mene i iznad njega onaj drugi momak, koji ga bez prestanka udara nečim u glavu. Imao sam utisak da mu uzima život i pucao, bez razmišljanja.“
Sa devet hitaca, Laušević je usmrtio Dragora Pejovića i Radovana Vučinića — tada su imali 20 i 21 godinu.
„Ne sećam se“ — tri reči koje su naježile psihologa
Posle ubistva, Laušević je podvrgnut neuropsihijatrijskom veštačenju. U timu je bio psihijatar Jovan Marić, koji mu je postavio pitanje koje ga i danas proganja.
„Vi ste glumac, znate li da ste neverbalno mogli da omalovažite sagovornika, a da ništa ne kažete?“
Laušević je odgovorio kratko:
„Ne sećam se.“
Marić je rekao da ga je upravo taj odgovor naježio — ne zato što je bio lažan, nego zato što je bio istinit. Čovek koji je ceo život gradio karijeru na mimici i neverbalnoj komunikaciji — nije mogao da se seti je li nesvesno provocirao.
I to je, prema psihijatru, bila jedna od najtežih rečenica koje je čuo u karijeri.
15 godina kazne, smanjena na četiri
Sud je Lauševiću dosudio 15 godina zatvora zbog prekoračenja nužne odbrane. Kazna je 1996. smanjena na četiri godine.
Odslužio je četiri i po godine u zatvorima u Požarevcu i Spužu.
Kada je 1998. pušten na slobodu — nije se vratio kući. Preselio se u Ameriku, u strahu od krvne osvete.
„Bez mene srećnijeg čoveka na kugli zemaljskoj“
Pre odlaska u inostranstvo, Laušević je dao izjavu koja je ostala zapamćena.
„Nisam izgovorio svoju završnu reč na ovom poslednjem suđenju. A hteo sam ponovo da kažem tim unesrećenim porodicama da shvate, ako mogu, koliko sam svestan zla koje sam im naneo.“
I onda — rečenica koja govori sve:
„Ne bi bilo od mene srećnijeg čoveka na kugli zemaljskoj da se to nije desilo, da sam mogao drugačije. U crkvi uvek upalim tri sveće — za oca i njih dvojicu. Mora biti da smo nešto teško zgrešili sva trojica. I njih dvojica i ja, pa nas je Bog tako sastavio: da njih kazni mojom rukom, mene njihovim glavama.“
Glumac koji je otišao — i nikad se nije vratio
Žarko Laušević ostao je u Americi. Snimao je, igrao, nastavljao karijeru — ali nikada se nije vratio na stalno.
Preminuo je 2023. godine.
Iza sebe ostavio je filmove koji se i danas gledaju, ulogu koja se ne zaboravlja — i jednu noć iz 1993. koja ga je pratila do kraja.
