Postoje saveti koje čujemo i zaboravimo. I postoje saveti koji ostaju zauvek — koji nam se vrate tačno u trenutku kada nam najviše trebaju.
Savet Patrijarha Pavla za ljude koji se nalaze u teškoj situaciji spada u ovu drugu grupu. Jednostavan, mudar, izrečen bez patetike — i toliko istinit da ga njegova unuka pamti i ponavlja decenijama.
„Uradi sve što možeš — ali ne sekiri se previše“
Patrijarh Pavle nije bio čovek dugih propovedi i komplikovanih teoloških pouka. Bio je čovek jednostavnih, jasnih reči koje pogađaju suštinu.
Snežana Milković, psihološkinja i unuka rođenog brata Patrijarha Pavla, posvetila mu je knjigu „Moj deda Patrijarh Pavle“ — i u njoj je prenela sve uspomene i pouke koje je od njega primila.
Jedna od njih, savet koji posebno pamti, tiče se teškim životnih trenutaka kroz koje svi prolazimo:
„Govorio je da čovek u nekoj teškoj situaciji treba da uradi sve što može, ali da se ne sekira previše, da ne oboli — jer sirće grize svoju flašu.“
Jedna rečenica. Jedna slika. I sve je rečeno.
Šta znači „sirće grize svoju flašu“
Ova narodna mudrost koju je Patrijarh Pavle često citirao nosi duboku psihološku istinu.
Kada se previše brinemo, kada strepimo, kada brige nosimo kao teret koji ne možemo da odložimo — mi sami sebi nanosimo štetu. Kao sirće koje ne može da nanese štetu onome što ga okružuje, nego razjeda posudu u kojoj se nalazi.
Briga, stres i pretjerana anksioznost najpre uništavaju nas same — naše zdravlje, naš mir, naš odnos prema sebi i drugima. A situacija koju se bojimo — ostaje ista.
Patrijarh Pavle nije govorio da ne treba da delujemo. Naprotiv — rekao je da treba da uradimo sve što možemo. Ali posle toga — pustimo.
Čovek koji je živeo ono što je govorio
Ono što je Patrijarha Pavla činilo posebnim nije bila samo mudrost njegovih reči — nego činjenica da je živeo onako kako je govorio.
Sam je šio i krpio odelo i cipele. Obavljao je majstorske poslove u Patrijaršiji. Odbijao je da ga ukućani drže mantiju jer bi to, kako je sam govorio, značilo „ja sam važan“. Odbijao je da ga voze autom uz obrazloženje: „Lakše mi je autobusom, ne moram da se saginjem kad ulazim.“
Čovek koji je bio na čelu Srpske pravoslavne crkve — koristio je gradski prevoz i sam krpio cipele.
Sestra koja se plašila da će izgubiti brata
Kada je njegova sestra Agica saznala da je njen brat postao Patrijarh, danima je plakala.
„Meni treba brat, neka neko drugi bude Patrijarh“ — govorila je, plašeći se da više neće imati vremena za porodicu.
Ali Patrijarh Pavle nije dozvolio da visoka funkcija promeni ono što je najvažnije. Dolazio je u posete kad god je mogao, trudio se da porodicu vidi bar dva puta nedeljno, obeležavao je Božić i Uskrs zajedno sa voljenima.
Nikada mu nije bio važniji status od čoveka.
Bombone iz đačke torbe
Snežana Milković pamti i jedan detalj koji govori više od svih teoloških rasprava.
Svaki put kada bi Patrijarh Pavle dolazio u posetu porodici, iz torbe — slične onoj kakvu su nekada nosili đaci — vadio je darove. Najčešće bombone, ponekad jabuke ili dunje.
„Evo, svakom po jedna, da se ne prejedete“ — govorio bi uz osmeh.
I dodavao mudrost kojom je živeo:
„Čovek jede da bi živeo — naopako je ako živi da bi jeo.“
Zašto ga i danas pamtimo
Preminuo je 2009. godine. Ali svaki put kada neko ponovi rečenicu o sirćetu koje grije svoju flašu — Patrijarh Pavle je tu.
Svaki put kada se neko u teškoj situaciji podseća da uradi što može, a onda pusti — njegova mudrost živi dalje.
Nije ostavio iza sebe bogatsvo ni palate. Ostavio je reči koje leče. I primer čoveka koji je bio patriarch, a ostao čovek.
