Melani Notkin u svojoj drugoj knjizi “OTHERHOOD: Modern Woman Finding a New Kind of Happiness” istražuje savremeni položaj žena koje nisu postale majke i koje žive same, ali ipak pronalaze smisao i zadovoljstvo u svom životu. Kroz lična razmišljanja i iskustva, ona otvara pitanje koje se često zanemaruje u društvu – da li su brak i deca jedini put ka ispunjenosti. Knjiga donosi drugačiji pogled na žensku sreću, oslobođen stereotipa i očekivanja okoline, a ovaj odlomak jedan je od najreprezentativnijih delova njenog razmišljanja.
Jesen je stigla. Zima se približava, a ja sam sama. Nisam to planirala niti sam to želela. Uvek sam bila otvorena za ljubav i za vezu. Nadala sam se, očekivala i verovala da će se moji snovi ostvariti. Bila sam zaljubljena, ali nikada nisam imala dugu i stabilnu vezu kakvu sam želela i kakvu sam smatrala da zaslužujem.
Sedim u kafiću, na sastanku sa Brajanom, kojeg sam upoznala preko interneta. Srećna sam što sam tu, što sedim pored njega, toplog i smirenog čoveka. Sa svojih 45 godina više ne razmišljam o dalekoj budućnosti i deci koju bismo mogli da imamo. Fokusirana sam na sadašnji trenutak – na ovde i sada. I to je život. Moj život. I, na neki način, ispao je bolji nego što sam ikada očekivala. Donela sam odluku da živim punim plućima i nikada se nisam osećala bolje u svojoj koži.
Brajan je privlačan i po njegovim pokretima vidim da mu prija moje društvo. Veče je počelo dobro, ali ubrzo njegov ton razgovora se menja. Počinje da me ispituje, kao da pokušava da otkrije šta mi “nedostaje”.
Pita me da li sam bila u braku. Kažem da nisam. Zatim da li sam bila verena ili živela sa nekim. Ponovo odgovaram da nisam. Zatim pita kada sam poslednji put bila u dugoj vezi. Kažem mu da to nije bilo skoro.
Dok me ispituje, primećujem da pokušava da proceni da li sam uopšte sposobna za ozbiljnu vezu. Njegova pitanja postaju sve direktnija, kao da traži razlog zbog kojeg sam sama.
Kaže mi da sam lepa i pametna i da mu je čudno što dugo nemam partnera. Pita me koliko dugo – koliko godina.
Shvatam da u njegovoj glavi već postoji zaključak: da sa mnom nešto možda “nije u redu”.
Mirno mu odgovaram da ne brojim godine, ni ljude iz prošlosti. Jer, na kraju, svaki od njih je bio samo korak bliže onome pravom – ako uopšte nije bio taj pravi.
On pokušava da bude razuman i kaže da neki ljudi jednostavno ne žele ozbiljne veze. Ja mu odgovaram pitanjem: da li je zaista to slučaj, ili je problem u tome što ljudi ostaju u vezama iz straha da budu sami, ili iz nesigurnosti?
Nikada se nisam udala za pogrešnog čoveka, niti sam glumila sreću u odnosima koji to nisu bili. Nisam uvek bila ta koja je prekidala veze – bila sam i ona koja je volela, i ona kojoj je srce bilo slomljeno.
Kada mu to kažem, deluje kao da mu je laknulo, kao da je to dokaz da sam ipak “normalna” žena koja je volela i patila.
Ipak, on nastavlja da traži problem. Pita me da li sam možda previše nezavisna.
Kažem mu da jesam nezavisna, ali da to ne znači da ne želim nekoga pored sebe. Naprotiv – da nemam nikoga na koga mogu da se oslonim i da bih volela da imam muškarca uz sebe u teškim trenucima.
Na kraju, gubim strpljenje i kažem mu jasno: ako će ceo naš sastanak biti pokušaj da otkrije šta mi “fali”, onda nikada neće videti šta je na meni dobro.
Ne žalim ni za čim. Živim život koji nisam ni sanjala da ću živeti. Jesam želela brak i decu ranije u životu, ali sada sam ovde – u svojim četrdesetim, i dalje u ringu, i dalje u borbi za ljubav.
Kroz ovakve ispovesti i razmišljanja Melani Notkin pokazuje da život ne mora da prati unapred zadatu šemu kako bi bio ispunjen i smislen. Njena poruka nije odbacivanje ljubavi ili porodice, već prihvatanje činjenice da svako ima pravo na svoj put i tempo života. Biti sam u četrdesetim ili nemati decu ne znači nužno prazninu, već može značiti i slobodu, samospoznaju i unutrašnji mir. Na kraju, ono što ostaje ključno jeste sposobnost da se čovek oseća dobro u svojoj koži, bez obzira na društvena očekivanja.
