U vreme kada je politički vic mogao da te odvede na Goli otok, jedan se vic ipak prenosio — čak u najvišim državnim krugovima. Nije bio dozvoljen. Ali bio je tolerisan. Jer ga je voleo lično Josip Broz Tito.
Tri logoraša u gulagu
Vic glasi ovako:
Pričaju trojica logoraša u sibirskom gulagu.
„Završio sam ovde jer sam hvalio druga Popova“ — kaže prvi.
„A ja jer sam ga kritikovao“ — dodaje drugi.
Treći klimne glavom: „A ja sam drug Popov.“
Tito je ovaj vic ispričao više puta — i to selektivno. Ruskim delegacijama. Naročito posle raskola sa Staljinom 1948. godine.
Hruščov nije reagovao — Tito se osmehivao
Kada je Tito ispričao ovu anegdotu Hruščovu tokom jednog od njihovih susreta, sovjetski lider je ostao ćutljiv.
Nije se nasmejao. Nije komentarisao.
Tito se osmehivao — potpuno svestan težine i simbolike te šale.
„Čuo sam kako zamire osmeh“
Velimir Bata Živojinović, čest gost na Brionima i jedan od Titovih omiljenih glumaca, bio je svedok jedne takve večeri.
„Jednom sam ispričao taj vic pred gostima iz Moskve, kao što je Broz tražio“ — prisećao se Bata. „I mogli ste bukvalno da čujete kako zamire osmeh na licima. Neki su se smeškali iz pristojnosti, ali jedan — pretpostavljam da je bio u partiji — gledao me je kao da sam mu opsovao majku.“
Tito se, navodno, smejao još glasnije posle toga.
Vic kao diplomatsko oružje
U vreme Hladnog rata, vicevi su bili subverzivno oružje. Ali kada predsednik jedne socijalističke zemlje koristi vic kao diplomatski alat — on postaje mnogo više od obične šale.
Za Tita je ovaj vic bio poruka:
„Kod nas još uvek možeš da se nasmeješ — čak i kada si glavni.“
Bio je to njegov način da pokaže koliko se Jugoslavija, iako socijalistička, razlikuje od Sovjetskog Saveza — naročito u pristupu slobodi i ironiji na račun vlasti.
„Reći dovoljno da budeš zabavan — ali ne previše da postaneš problem“
Bata je opisao i kako je funkcionisao taj tanki led između humora i opasnosti.
„Bilo je to vreme kada si, da bi opstao, morao imati osećaj za meru: reći dovoljno da budeš zabavan, ali ne previše da postaneš problem.“
Tito je tu meru savršeno poznavao. I koristio ju je.
Tri logoraša i cela filozofija jednog vremena
Vic o drugu Popovu nije bio samo šala.
Jedna rečenica. Tri logoraša. I cela filozofija sistema u kome si mogao završiti u zatvoru jer si nekog hvalio — ili jer si ga kritikovao — ili jer si bio taj neko.
I upravo u tome je ležao Titov osećaj za politički teatar: da zna kada se smejati, pred kim, i kako pretvoriti čak i vic u instrument državničke veštine.
