Četvrtog maja 1980. u 15.05 sati, u Kliničkom centru u Ljubljani, prestalo je da kuca srce čoveka koji je tri i po decenije vodio Jugoslaviju. Za zvanično saopštenje to je jedna rečenica. Za lekara koji je bio pored njega — mnogo duža priča.
Čovek koji je bio uz njega 16 godina
Dr Predrag Lalević bio je član Titovog medicinskog saveta, hirurg i anesteziolog, a lični lekar predsednika šesnaest godina. Svoje viđenje poslednjih meseci ispričao je listu Express, a priču su kasnije prenosili mediji u regionu.
„Deset minuta pre toga bio je mrtav“
Najjača Lalevićeva rečenica odnosi se na trenutak kada su aparati isključeni:
„Ni u šali se ne može reći da sam ga ja ubio.“
Prema njegovim rečima, Tito je deset minuta pre toga već bio mrtav, a on je samo skinuo aparate koji su ga održavali. Poslednjih 68 dana života Tito je proveo na respiratoru.
Zašto je trajalo tako dugo
Lalević je pominjao da su mu kasnije, u jednoj nemačkoj bolnici, zamerili što je mrtvog čoveka danima držao na respiratoru. Njegov odgovor bio je lekarski: „Mozak mu je bio živ.“
Ali, kaže, to nije bio jedini razlog.
Pitanje politike
Drugi razlog bio je politički. Prema Laleviću, Stane Dolenc, tadašnji šef policije, rekao mu je da je državnom vrhu važan „ne samo svaki dan, već i svaki sat“. U pozadini je, tvrdi on, tekla borba za vlast, a Dolenc je navodno širio i glasine o ruskim tenkovima na bugarsko-jugoslovenskoj granici.
To je Lalevićev iskaz, ne dokazana činjenica — istoričari se i danas razilaze oko toga šta se tačno događalo iza zatvorenih vrata.
Noga koju je Tito dugo odbijao da žrtvuje
Prema Laleviću, kad su stigli u Ljubljanu, snimili su arterije leve noge — bile su u lošem stanju. Predložena je operacija, ali je Tito odbio. Konsultovani su američki profesori i Knjazov iz Moskve, koji je predložio amputaciju. Alternativa je bio premosnica, uz male šanse za uspeh.
Premosnica nije uspela, kako se i očekivalo. Tito je i dalje odbijao amputaciju, sve dok nije video svoju potkolenicu — „plavu sa velikim plikovima“. Tada je rekao: „Radite što treba.“
Šta kažu proverljivi podaci
Ovaj deo se slaže sa onim što je kasnije dokumentovano. Američki hirurg Majkl Debejki i sovjetski stručnjak Marat Knjazov zaista su bili deo medicinskog saveta, a uzrok problema bila je arterijska embolija leve noge, komplikacija dugogodišnjeg dijabetesa. Prva premosnica rađena je 12. januara 1980. i propala je u roku od nekoliko sati, a noga je amputirana 20. januara.
Kasnije su usledile komplikacije: otkazivanje bubrega krajem februara, pa srca i pluća od marta, i moždani udar krajem aprila.
Ako se 68 dana na respiratoru izbroji unazad od 4. maja, dolazi se do kraja februara — što se poklapa sa početkom otkazivanja bubrega. To je naš račun, ne tvrdnja izvora, ali pokazuje da se Lalevićev podatak uklapa u poznatu hronologiju.
Poslednje reči, prema batleru
Jože Oseli, Titov batler i kuvar poslednjih sedam godina, ispričao je da se Tito nakratko probudio iz kome i pokušao da kaže pet-šest reči, ali bez proteze nisu bile razumljive. Ponovo je pao u komu i umro dva sata kasnije.
Lalević kaže da o smrti nikada nisu razgovarali. Jedino je Tito, odbijajući operaciju, rekao da „ide dole samo u jednom komadu“.
Vest koja je zaustavila zemlju
Zvanično saopštenje počelo je rečima „Umro je drug Tito“. Sednica predsedništva počela je u 18 časova u Beogradu, a televizijski program ostao je crn trideset sekundi. Na utakmici Hajduka i Crvene zvezde na Poljudu publici je smrt saopštena u 41. minutu.
Poenta koja ostaje
Jedan lekar, jedan respirator i jedna rečenica koju je morao da izgovori decenijama kasnije. Lalevićeva priča ne rešava istorijske rasprave, ali pokazuje koliko je poslednjih meseci bilo teško razdvojiti medicinu od politike.
Priču prenosimo prema pisanju Kurir.rs (izvorno Express.hr i 24sata.hr), a medicinsku hronologiju proverili smo prema Wikipediji.
