Retko koja porodica na Balkanu može da se pohvali imenima kakva nose braća Misimović — a iza svakog od njih stoji priča vredna prepričavanja.
Ko je Tito Misimović
Tito Misimović, rođen 1986. godine, zavarivač je poreklom iz okoline Gradiške, a danas živi u Glini, u Hrvatskoj. Njegova braća nose imena Karađorđe i Dragoljub, poznatiji kao Draža.
Zašto baš ova imena
Imena je birao njihov otac, Vitomir Misimović, povratnik iz Australije. Sam Tito objašnjava razlog: „Moj otac je voleo Kraljevinu Jugoslaviju… Iz inata mi je dao ime Tito, ne obazirući se na mišljenje moje majke.“
Objašnjenje koje je otac davao policiji
Prema porodičnom sećanju, otac Vitomir bi, kada bi ga neko upitao za neobičan izbor imena, kratko odgovarao: „Drugovi, ne psujem vašeg, samo svog Tita.“
Kada sveštenik nije hteo da ga krsti pod tim imenom
Tokom krštenja, sveštenik Srpske pravoslavne crkve odbio je da dete zavede u crkvene knjige pod imenom Tito, objašnjavajući da sa tim imenom ne može da uđe u crkvu. Kao kompromis, ponudio je da dete u crkvenim knjigama bude upisano kao Tomislav.
Susret sa policijom koji se pretvorio u anegdotu
Kada ga je jednom policija zaustavila zbog neupaljenih svetala na automobilu, i kada su na dokumentu videli njegovo ime, jedan od policajaca pozvao je kolegu da i on pogleda. Umesto kazne, dobio je samo šaljivu opasku: „Srećno, druže Tito, sledeći put upali svetla.“
Anegdota iz školske klupe
Jedna od najslađih porodičnih priča vezana je za školske dane — kada je na času istorije nastavnik pitao ko je bio vrhovni komandant Jugoslavije, Titovi blizanci su odmah i samouvereno podigli ruke i odgovorili: „Tito je naš tata.“
Šta ovakva imena govore o porodičnoj istoriji
Bez obzira na to koliko neobično zvučalo spolja, ime koje neko nosi često čuva u sebi deo porodične priče — uverenja, sećanja ili trenutak pobune roditelja koji je odlučio da svoje dete obeleži na način koji se pamti. Za Misimović porodicu, tri imena postala su svojevrsan porodični zaštitni znak, prepoznatljiv svuda gde se pojave.
Život sa imenom koje svi pamte
Nošenje ovakvog imena, prema svemu sudeći, nosi sa sobom stalnu pažnju okoline — svaki novi šalter, svaka nova situacija u kojoj neko pročita ime na dokumentu, iznova pokreće isto pitanje: „Zar se stvarno tako zovete?“ Tito kaže da se na to navikao, i da je vremenom naučio da ovakve reakcije dočekuje sa osmehom, umesto sa nelagodom.
Imena koja i dalje izazivaju osmeh
Godinama kasnije, braća Misimović i dalje se, čini se, s humorom odnose prema reakcijama koje njihova imena izazivaju — od iznenađenih pogleda na šalteru, do policajaca koji ne mogu da odole da ne prokomentarišu. Retko koje ime nosi toliko priča koliko ih nosi ovo.
Ono što ovu porodičnu priču čini posebno upečatljivom jeste to da nijedan od trojice braće, prema svemu što je do sada ispričano, nije poželeo da promeni ime — bez obzira na sve situacije u kojima im je ono donosilo dodatnu pažnju, dobronamernu ili ne. Za njih, čini se, ime ostaje deo porodičnog nasleđa koje nose sa ponosom, a ne kao teret.
Priču o braći Misimović prenosimo prema pisanju Kurir.rs.
