Roditelji retko greše iz zle namere — naprotiv, najčešće misle da rade najbolje za svoje dete.
Ipak, psiholozi upozoravaju da postoji nekoliko obrazaca u vaspitanju koji, ponavljani iz dana u dan, mogu ostaviti dugotrajan trag na detinjoj ličnosti — bez obzira na to koliko su roditeljske namere bile dobre.
Prva greška — kritikovanje ličnosti umesto ponašanja
Umesto da se obrati konkretno ponašanje, deca se često etiketiraju rečima poput „lenj“, „problematičan“ ili „ti nikad ništa ne uradiš kako treba“.
Ovakve etikete šalju detetu poruku da je ono suštinski pogrešno, a ne da njegov postupak treba ispraviti.
Bolji pristup je jasno razdvajanje ponašanja od identiteta — reći „ostavljanje domaćeg nezavršenim je neodgovorno ponašanje“, umesto „ti si neodgovoran“.
Roditelji takođe često obezvređuju dečja osećanja, govoreći im da nemaju razloga da plaču, ili ih čineći odgovornim za osećanja odraslih. Time dete uči da svoja osećanja krije, umesto da ih razume.
„Emocija nije isto što i ponašanje“ — osećanja su prihvatljiva, štetni postupci nisu.
Druga greška — prekomerna zaštita koja guši samostalnost
Kada roditelj stalno rešava probleme umesto deteta, uklanja prepreke i interveniše pre nego što dete uopšte pokuša samo, dete dobija poruku da nije sposobno.
Bolji pristup podrazumeva dozvoljavanje izazova i frustracija primerenih uzrastu. Ako dete zaboravi knjige, baš ta neprijatnost uči ga planiranju. Podrška bi trebalo da znači pitanje „kako ti misliš da ovo rešiš“, a ne gotov odgovor.
Treća greška — poređenje sa drugom decom
Rečenice koje ističu da je neko drugi bolji, brži ili uspešniji ne motivišu dete — one stvaraju stid, ljubomoru i strah od nesavršenosti.
Bolji pristup je poređenje sa sopstvenim ranijim napretkom deteta, čime se naglašava lični rast, a ne takmičenje sa drugima.
Četvrta greška — ljubav uslovljena rezultatima
Kada dete pažnju, pohvalu ili nežnost dobija samo nakon dobre ocene, medalje ili „poslušnog“ ponašanja, zaključuje da njegova vrednost zavisi od uspeha.
Bolji pristup je hvaljenje truda, hrabrosti, upornosti i spremnosti da se nastavi dalje i posle greške. Ključna poruka koju dete treba da čuje jeste: „Volim te bez obzira na to da li pobediš ili ne uspeš.“
Peta, i najčešća greška — validacija samo kroz uspeh
Ovo je, prema psiholozima, greška koju pravi gotovo svaki roditelj, a da toga nije ni svestan.
Kada se naklonost i odobravanje vezuju isključivo za postignuća i „dobre“ rezultate, dete usvaja uverenje da je odnos sa roditeljima uslovljen ispunjavanjem očekivanja.
Posledica je da greške počinju da se doživljavaju kao pretnja samom odnosu sa roditeljem, umesto kao prilika za učenje — obrazac koji dete najčešće nosi sa sobom duboko u odraslo doba.
Zašto je ovo teško prepoznati kod sebe
Nijedan roditelj ne budi se ujutru sa namerom da povredi svoje dete — ove greške se najčešće ponavljaju nesvesno, kao obrazac koji je i sam roditelj usvojio u sopstvenom detinjstvu.
Upravo zato psiholozi ističu da je prvi korak ka promeni jednostavno prepoznavanje — trenutak kada roditelj primeti sopstvenu reakciju i zapita se da li ona zaista pomaže detetu, ili samo ponavlja stari obrazac.
Mala promena, velika razlika
Nijedan roditelj nije savršen, i povremeni promašaj ne definiše odnos sa detetom.
Ono što, prema psiholozima, zaista pravi razliku jeste doslednost u trudu — svesan napor da se dete čuje, podrži i voli bez uslova, čak i onda kada pogreši.
