Postoje scene koje se gledaju. I postoje scene koje se pamte celog života. Jedna takva scena nalazi se u seriji „Moj rođak sa sela“ — i nema veze sa Drakčetom, sa humorom, sa seoskim šalama koje su seriju proslavile.
Ova scena je tiha. Ozbiljna. I jedna je od najlepših stvari koje je domaća televizija ikada proizvela.
Sveštenik Milutin — uloga koju malo ko pominje
Dok svi pamte Drakčeta, Milenu i komšijske svađe, manje ljudi se seća da je u seriji glumio i Nebojša Glogovac — jedan od najvećih glumaca svoje generacije, u ulozi seoskog sveštenika po imenu Milutin.
I upravo kroz tu ulogu, u jednoj jedinoj sceni, Glogovac je napravio nešto što nadmašuje sve komične trenutke serije zajedno.
Razgovor sa staricom na samrti
Scena se odvija jednostavno — sveštenik Milutin sedi pored starice koja je pred krajem života. Razgovaraju o onome o čemu se najteže razgovara — o smrti, o putovanju koje sledi, o tome šta dolazi posle.
Starica ga pita otkud on zna šta dolazi posle smrti. Sveštenik odgovara mirno, sa verom koja ne ostavlja prostora za sumnju — da je to samo putovanje, da ćemo svi tamo stići.
A onda ga starica pita nešto neočekivano. Ne traži molitvu. Ne traži crkvenu pesmu. Traži nešto o mladosti — nešto što će je vratiti u vreme kada je bila devojka, pre nego što je život prošao kroz nju.
I Glogovac, u liku sveštenika koji razume da ponekad duša treba lepotu pre nego molitvu, počinje da peva.
Pesma koja je slomila Srbiju
Pesma koju je otpevao stara je narodna pesma o devojci i njenoj majci, o mladosti, o prvoj ljubavi, o nevinosti koja prolazi kao san. Pesma koju su pre njega pevale velike pevačice srpske tradicije.
Ali u Glogovčevom glasu, u tom trenutku, ta pesma nije bila samo muzika. Bila je most između života i onoga što dolazi posle. Bila je poslednji dar koji je sveštenik mogao da da ženi koja je odlazila — ne propoved, nego sećanje na to da je nekada bila mlada, da je nekada volela, da je živela.
Gledaoci širom Srbije nisu mogli da zadrže suze.
Glumac koji je i sam otišao prerano
Ono što ovu scenu čini još težom da se gleda jeste ono što znamo danas, a što tada nismo znali — da će sam Nebojša Glogovac, samo nekoliko godina kasnije, voditi sopstvenu bitku sa teškom bolešću, i da će izgubiti tu bitku mlad, u punoj snazi talenta.
Čovek koji je tako dirljivo govorio o smrti pred kamerama — suočio se sa njom i u stvarnom životu, sa istom dostojanstvenošću koju je prikazao kao sveštenik Milutin.
Ćerka koja je odrastala bez njega
Glogovčeva supruga, Milica Glogovac, kasnije je otvoreno progovorila o tome kako je njihovoj ćerki, koja je bila sasvim mala kada je otac preminuo, objašnjavala gubitak.
Potražila je stručnu pomoć psihologa i naučila nešto što je od tada ponavljala kao svoju vodilju — da deci treba govoriti istinu, prilagođenu njihovom uzrastu. Nikada nije lagala ćerku obećanjima da će se otac vratiti. Umesto toga, birala je iskrenost, uz ljubav i strpljenje, dozvoljavajući detetu da gradi sopstveno razumevanje gubitka kroz vreme.
„Tata nije tu, neće doći“ — bile su reči koje je izgovarala, praćene ponudom da zajedno gledaju fotografije, da sećanje ostane živo na način koji dete može da nosi sa sobom.
Zašto se ova scena i danas deli
Prošlo je punih osam godina od Glogovčeve smrti, a ova scena i dalje kruži društvenim mrežama, i dalje izaziva suze, i dalje se deli sa rečima „ovo morate da vidite“.
Razlog je jednostavan — retko kada se neka uloga i stvaran život glumca toliko isprepletu da gledanje postaje nešto više od gledanja. Postaje podsećanje. Postaje, na neki način, i sećanje na samog Glogovca — čoveka koji je znao da govori o najtežim temama sa lakoćom koja je izgledala gotovo nadzemaljski.
„Moj rođak sa sela“ pamtimo po smehu. Ali zahvaljujući Nebojši Glogovcu, ta serija nas je naučila i da plačemo — na način koji nas je učinio boljim ljudima, makar na trenutak.
